Mašta se kod dece najintenzivnije razvija oko druge godine života. Tada njihov mozak pravi ogromne razvojne korake , govor postaje bogatiji, počinju da povezuju događaje, stvaraju sopstvene priče i zamišljaju situacije koje nisu ispred njih. To je period kada obična kutija postaje kuća, štap se pretvara u čarobni štapić, a plišani meda dobija ime, glas i osećanja. Upravo kroz maštu deca istražuju svet, uče da rešavaju probleme i obradjuju ono što su doživela tokom dana.
Mnogi, odrastajući, zaborave da maštaju, a ima i nas koji to nikada ne prestanemo.
Ja sam, izgleda, večno dete u duši i obožavam da maštam bez obzira na moje godinice🥹

Već poslednja dva tri meseca primećujem kako se kod našeg dečaka mašta razvija u punom jeku.
Taj prizor kada mašta naglas, igra se svojim igračkama, razgovara sa njima, objašnjava im, zamišlja razne situacije i stvara čitave male svetove, za mene je nešto najlepše. Često uhvatim sebe kako stanem na vrata njegove sobe, gde se obično igra tokom dana, i punog srca slušam kako opisuje svoju igru.
Mašta je nešto što bih volela da sačuva u sebi i kada odraste.
Ali mašta ne donosi samo najlepše priče. Kako se razvija, tako dolaze i snovi, oni divni, zbog kojih se probude nasmejani ili ih čujemo u toku noći kako se iz sveg srca smeju, ali i oni manje lepi. Pa se zna dogoditi da se dete probudi u toku noći u suzama i jako uplašeno, jer je neke strašne snove imalo. Prvi strahovi od mraka, senki, čudovišta ili nečega što odrasli ne vide često su upravo posledica bogate mašte. Ono što je nama „samo san“, njima je u tom trenutku potpuno stvarno. Zato ih tada netreba ubeđivati da nema čega da se plaše, već ih zagrliti, saslušati i pomoći im da se ponovo osećaju bezbedno.
Mislim da je to jedna od cena bogate mašte uz njenu lepotu dolaze i emocije koje dete tek uči da razume. I baš zato je na nama da budemo sigurna luka dok prolaze kroz sve te nove svetove koje stvaraju, i danju i noću.
Nekada se pitam kako njegov svet izgleda iznutra. Kako jedan običan autić za nekoliko sekundi postane vatrogasno vozilo koje spašava dan, kako plišani meda dobije glas, osećanja i svoje male avanture. U tim trenucima shvatim da igra za decu nikada nije „samo igra“. To je način na koji uče, razumeju svet oko sebe, obrađuju emocije i razvijaju kreativnost.

Baš zato trudim se da mu ostavim dovoljno prostora za dosadu, slobodnu igru i maštanje. Ne želim da svaki trenutak bude ispunjen aktivnostima. Najlepše priče nastaju upravo onda kada dete samo smisli svoju igru.
Ako postoji nešto što bih poželela svom detetu, to nije da prestane da mašta kada odraste, već da nikada ne izgubi onaj iskreni dečji pogled koji u običnoj kartonskoj kutiji vidi brod ili najlepšu kućicu . Jer možda upravo u tome i jeste najlepši deo detinjstva, u svetu koji postoji samo u njihovoj mašti, a nama je dozvoljeno da mu na trenutak prisustvujemo.

Podelite sa nama, kako vaša deca razvijaju maštu?

Vaše @majkepanicarke