Možda zato što sam kroz godine shvatila koliko reči mogu da znače. Nekada mogu da podignu čoveka kada mu je najteže, a nekada, iako izgovorene bez loše namere, mogu da ostanu da bole mnogo duže nego što mislimo.

Kada mi se neka majka otvori i ispriča kroz šta prolazi, biram da slušam. Zaista da slušam. Ne da u glavi već sastavljam odgovor, ne da tražim grešku, ne da procenjujem šta je mogla drugačije. Samo da je saslušam.

Jer žena koja se u tom trenutku poverava ne traži sudiju. Ne traži stručnu analizu svog roditeljstva. Ne traži da joj neko objasni gde je pogrešila. Najčešće traži ono što svi mi ponekad tražimo,  malo razumevanja, malo ljudskosti i osećaj da može na trenutak da spusti teret koji nosi.

A koliko puta se dogodi suprotno?

Koliko puta mama skupi hrabrost da kaže da je zabrinuta, da ne zna kako da reši neki problem sa detetom, a onda dobije odgovore poput: „Pa sama si kriva“ , „To ti je zato što si ga navikla“, „Ja to svom detetu nikad ne bih dozvolila“ „ On je razmažen“

I sama sam to doživela više puta.

Ne zato što su ljudi želeli da budu zli. Često mislim da su želeli da pomognu. Ali između pomoći i osude ponekad postoji veoma tanka granica. A kada si ranjiv, kada te nešto muči i kada si skupio snagu da to izgovoriš naglas, poslednje što ti treba jeste osećaj krivice koji će te pratiti. Naučila sam da saslušam. Jer nijedna od nas ne živi tuđi život. Ne budimo se u tuđoj kući. Ne znamo kakve brige neko nosi, kakve bitke vodi, kakve odluke svakodnevno donosi za svoju porodicu.

Naučila sam da nekad mnogo više znači reći: „Razumem da ti je teško“ nego ponuditi deset saveta.

Mnogo više znači pitati: „Kako si ti?“ nego objasniti šta bi trebalo da uradi.

Mnogo više znači zagrljaj, osmeh ili iskreno saslušano iskustvo nego najpametnije predavanje o roditeljstvu. I zato posebno volim one razgovore u parkiću, spontane i iskrene. One trenutke kada između ljuljaški, dečjeg smeha i trčanja za mališanima nastane prostor za jednu iskrenu rečenicu.

„Danas mi baš nije dan.“

„Brinem se.“

„Umorna sam.““

Koliko snage treba za takvo priznanje.

A koliko malo ponekad treba sa druge strane samo prisutnost, razumevanje i odsustvo osude.

Nikada neću zaboraviti jednu ženu koju smo sreli u parkiću.

Imala je oko pedeset godina. Delovala je smireno, kao neko ko je kroz život mnogo toga video i naučio. Tog dana sam bila iscrpljena. Moj dečak je imao skoro godinu dana i još nije prohodao. Danima sam slušala pitanja, poređenja i komentare sa svih strana.

„Još ne hoda?“

„A jeste li bili kod nekoga da ga pogleda?“

„Moje dete je u tom uzrastu već trčalo.“

Svako pitanje možda je bilo postavljeno bez loše namere, ali kada ih čujete dovoljno puta, počnete da preispitujete sebe. Počnete da se pitate da li nešto propuštate, da li ste mogli više, da li radite dovoljno.

Dok sam sedela u parkiću sa svim tim mislima u glavi, ta žena nam je prišla i sa toplim osmehom upitala:

„Šta muči ovu mamu?“

Bilo je nešto u njenom glasu što me je navelo da joj iskreno odgovorim.

Rekla sam:

„Svi govore da još nije prohodao, a ja više ne znam kako da mu pomognem.“

Nikada neću zaboraviti ono što mi je tada rekla.

„To su one malo teže faze roditeljstva. Najmanje je teško sa decom. Okolina je ta koja često stvara poteškoće.“ Kao da je u jednoj rečenici izgovorila sve ono što sam osećala, a nisam umela da objasnim.Ona  je fizioterapeut. Pogledala je mog dečaka nekoliko trenutaka, osmehnula se i rekla:

„Ne brini. Sledeći put kada se budemo srele, on će ovde trčati.“

Toliko jednostavna rečenica. Nekome možda obična. Meni je tog dana značila više nego što će ta žena ikada znati. Nije me zasula savetima. Nije analizirala šta sam radila. Nije tražila greške. Nije mi objasnila šta sam trebala drugačije. Samo mi je dala mir i nadu. Dala mi je poverenje da će sve doći u svoje vreme.

I zaista, bila je u pravu.

Dva ili tri meseca kasnije ponovo smo je sreli u istom parkiću. Sedela je na klupi sa drugim ženama. Moj dečak je u međuvremenu prohodao, a mi smo sada trčali za njim dok je jurio po igralištu. Primetila nas je. Okrenula se prema nama. Nasmešila se. U tom osmehu bilo je sve . Potvrda da će zaista sve biti u redu.

Ne znam da li je tada bila svesna koliko je uticala na mene. Verovatno nije. Ljudi često nisu svesni tragova koje ostavljaju u tuđim životima.

A ja sam taj susret zapamtila zauvek.

Zapamtila sam ga jer me je naučio koliko je velika razlika između osobe koja osuđuje i osobe koja pruža podršku.

Jedna će vam ostaviti još više pitanja.

Druga će vam vratiti mir.

Od tada se trudim da budem ova druga.

Kada sretnem umornu mamu koja gura kolica ulicom, poželim da joj kroz pogled i blagi osmeh dam do znanja:

„Razumem te.“

Kada mi se neka majka poveri, ne tražim grešku. Ne tražim krivca. Ne pokušavam da budem najpametnija osoba u razgovoru. Trudim se da budem osoba pored koje će se osećati sigurno.

Nije mesto gde jedne drugima dokazujemo ko zna više, ko radi bolje i čije su odluke ispravnije.

To je putovanje na kojem svaka od nas daje najbolje što može sa znanjem, iskustvom i snagom koju ima u tom trenutku.

A ponekad je najveći poklon koji možemo da pružimo drugoj mami upravo to da je saslušamo bez potrebe da je popravljamo. Jer nikada ne znamo kroz šta druga mama prolazi. Ali možemo da budemo razlog zbog kojeg će sutra ustati sa malo više mira, malo više samopouzdanja i malo više osmeha. Baš kao što je jedna nepoznata žena bila meni..

Vaše @majkepanicarke