Odrastajući u malom mestu, u selu nadomak grada, nikada se nisam stidela svog porekla. Naprotiv. Iako sam kroz život upoznavala ljude koji su umeli da ponize nečiji rodni kraj, valjda zato što, eto, ne živimo svi u glavnom gradu, već nas ima i sa sela, nikada nisam dozvolila da to umanji moju vrednost. A gde god da smo odrasli, mnogi od nas su na Balkanu odrastali uz jednu rečenicu koju su žene slušale generacijama: „Ćuti i trpi.“ To je, navodno, bila odlika dobre žene. Njene snage. Njene časti. Njene sposobnosti da sačuva porodicu. Sećam se kako su bake znale reći: „Uči školu, da jednog dana imaš svoj novac. Da možeš sebi da kupiš uloške, a ne da moliš muža.“ Tada možda nisam razumela svu težinu tih reči. Danas je razumem. A onda su tu bile tetke i strine: „Eh, videćeš kada se udaš. Sve smo mi to prošle. Moraš da ćutiš mužu, svekru, svekrvi i ostalim članovima njegove porodice.“ Slušajući takve rečenice, u meni se svaki put razbuktavao neki plamen besa i nepravde.

Ja bih, još tada, odlučno odgovorila: „Ne pada mi na pamet da ljubim noge bilo kome.“ Ako mi neko pruži poštovanje, poštovaću i ja njega. Ako me ceni kao čoveka, znaću da cenim i ja njega. Ali da neko sputava moju vrednost samo zato što sam žena?
 Zato što sam nečija snajka ? Zato što se od mene očekuje da trpim? Ne. Znali su mi reći: „Tebe će treći dan izbaciti.“ A ja bih odgovorila: „Neće. Sama ću otići.“ Jer nikada nisam želela život u kojem je moja najveća vrlina to koliko mogu da istrpim. Danas sam žena slobodnog jezika. Žena koja želi da bude stabilna, jaka, ostvarena i svoja. I ne mislim da zbog toga treba da se izvinjavam. Želim da budem poštovana isto kao i bilo ko drugi. Ne želim da me neko ceni po tome koliko mogu da izdržim. Ako mi nije dan, umorna sam i želim da legnem i odmorim, želim da mogu da odmorim. Ne želim da skačem istog trenutka da nešto radim samo zato što sam žena i što se od mene očekuje da uvek budem na raspolaganju. Jer koliko su samo naše bake i majke prolazile kroz situacije u kojima su morale da rade dok ne padnu? „Moraš.“ „Tako je red.“ „Šta će ljudi reći?“ „Ćuti.“ „Pretrpi.“ „Zarad dece.“ „Zbog porodice.“ I tako generacijama. Gledam oko sebe kako se isti obrazac i dalje pokušava preneti na mlade žene. Mlada devojka uđe u brak, zatrudni i odjednom svi počnu da joj ugađaju. Nosi dete te porodice. Pazi se na nju, svi joj govore da odmara, da joj treba sve najbolje. A onda se dete rodi. I kao da se istog trenutka prekine njena potreba za odmorom. Sada možeš. Sada moraš. Dete spava,  ti radi. Kuća nije sređena, ti si kriva. Neko je gladan, ti spremi. A ako kažeš da si umorna? „Šta si mislila, da je lako?“ Ako se požališ? „Sve smo mi to prošle.“ Ako kažeš da ne možeš? „Moraš.“ I opet ista rečenica: „Ćuti i trpi, zarad deteta.“ Ne. Detetu nije potrebna majka koja je naučila da nestane kao osoba da bi svima drugima bilo dobro. Detetu treba majka koja zna svoju vrednost. Majka koja zna da je u redu reći: „Umorna sam.“ Majka koja ume da postavi granicu. Majka koja ne prihvata poniženje kao normalan deo života. Jer šta dete uči gledajući majku koja sve trpi? Uči da je ljubav trpljenje. Da je brak ćutanje. Da žena treba da služi. Da muškarac može da govori šta hoće, a žena treba da spusti glavu. Da je poštovanje nešto što žena treba da zasluži poslušnošću. A ja ne želim da naša deca odrastaju sa tim uverenjem. Iako nama koji ne živimo takve živote sve to ponekad izgleda strašno daleko, i dalje se susrećem sa tim stavovima. Naježim se kada mi neko u razgovoru kaže: „Ti si žena, ćuti.“ Ili: „Moraš da pretrpiš.“ Najčešće su to ljudi koje čak ni ne poznajem dovoljno. Takve teme posebno znaju da se pokrenu na slavama. Znate ono, žene sede u jednoj prostoriji, muškarci u drugoj. Žene pričaju o deci, kući, kuvanju i problemima, dok muškarci vode „ozbiljne“ razgovore. Nikada nisam volela tu podelu. Zašto bi moje mišljenje bilo manje važno zato što sam žena? Zašto ne bih mogla da sedim sa muškarcima i razgovaram o svemu? Zašto bi postojale teme koje su „za muškarce“ i teme koje su „za žene“? Ja sam uvek umela da potaknem razgovor i sa jednom i sa drugom grupom. Jer žena nije samo majka. Nije samo supruga. Nije samo snajka. Nije samo domaćica. Nije samo nečija ćerka. Žena je osoba. I ima pravo na svoje mišljenje, svoje granice, svoj novac, svoj posao, svoj odmor, svoje vreme, svoje snove i svoj glas. To što si žena ne znači da treba da ćutiš i trpiš. Ne znači da treba da saginješ glavu pred nekim samo zato što je stariji. Ne znači da moraš da trpiš poniženje da bi dokazala da si dobra snajka. Ne znači da moraš da ostaneš tamo gde te ne poštuju samo zato što će „ljudi pričati“. Ljudi će pričati svakako. Pričali su i kada si ćutala. Pričaće i kada progovoriš. I na ovu temu bih mogla još mnogo da pišem, jer me je ta nepravda oduvek bolela. Možda baš zato što sam još kao devojka znala da može drugačije. Znala sam da žena ne mora da bude nesrećna da bi bila dobra supruga. Da ne mora da ćuti da bi sačuvala porodicu. Da ne mora da trpi poniženje da bi je neko nazvao dobrom ženom. Koliko je samo žena stradalo jer nisu imale podršku? Koliko ih je ušlo u bračne vode verujući da će imati porodicu, dom i sigurnost, a onda shvatile da se od njih očekuje da ćute o svemu što im se dešava? Koliko puta su svekrve znale reći: „Ni slučajno majci da kažeš šta se ovde dešava.“ I tako je nasilje ostajalo između četiri zida. Fizičko. Psihičko. Emocionalno. Neizgovoreno. Jer kako sme da se požali? Šta će njena majka reći? Šta će selo reći? Šta će porodica reći? A najstrašnije od svega, neke žene su zbog tog ćutanja i nedostatka podrške izgubile život. Zato za mene „ćuti i trpi“ nikada nije bila bezazlena rečenica. Ta rečenica je kroz generacije mnogim ženama zatvarala usta baš onda kada je trebalo da ih neko čuje. Učila ih je da je sramota pričati o problemima u braku, da treba sakriti modricu, opravdati tuđu grubost, prećutati uvredu, progutati strah i vratiti se kući kao da se ništa nije dogodilo. A nije se ništa rešilo ćutanjem. Samo je bol ostajao skriven.

Zato danas želim da kažem svakoj ženi koja možda trpi nešto što nikome ne govori: nemoj da misliš da si slaba ako tražiš pomoć. Nisi loša supruga ako kažeš da ti nije dobro. Nisi loša majka ako želiš da zaštitiš sebe. Nisi sebična ako želiš život u kojem postoji poštovanje. Tražiti podršku nije sramota. Progovoriti nije sramota. Otići iz odnosa koji te uništava nije sramota. Sramota je učiti ženu da mora da trpi nasilje da bi sačuvala privid porodice. Ne kažem da treba bežati od svake svađe, da treba odustati čim naiđe prvi problem ili da je svaki kompromis poniženje. Brak, porodica i odnosi zahtevaju razgovor, strpljenje, razumevanje pa i kompromis. Ali postoji ogromna razlika između kompromisa i samoponižavanja. Postoji razlika između trpljenja teškog perioda i prihvatanja da te neko svakodnevno ponižava. Postoji razlika između poštovanja starijih i slepog pokoravanja. Postoji razlika između čuvanja porodice i gubljenja sebe da bi porodica opstala. I ne, žena neće dobiti medalju zato što je ćutala na svako poniženje. Neće joj niko jednog dana uručiti priznanje zato što je radila do iznemoglosti. Niko neće vratiti godine koje je provela pokušavajući da svima bude dobro, dok je njoj bilo loše. Zato, draga ženo, ako ovo čitaš nemoj da se plašiš svog glasa. Uči. Radi. Zarađuj. Stvaraj. Voli. Rađaj ako želiš. Budi majka ako želiš. Budi supruga ako želiš. Ali pre svega  budi svoja. Izgradi sebi život u kojem ne zavisiš od tuđe milosti. I kada voliš, voli. Kada daješ, daj. Kada pomažeš, pomozi. Ali nemoj pristati da te neko zbog toga ponižava. Ne moraš da budeš najglasnija u prostoriji. Ali moraš da znaš da imaš pravo da govoriš. Ne moraš da se svađaš. Ali imaš pravo da kažeš: „Ovo mi nije u redu.“ Ne moraš da odeš iz svakog odnosa kada naiđe problem. Ali imaš pravo da odeš iz odnosa u kojem nema poštovanja. Jer tvoj život nije napravljen da bi ga provela saginjući glavu. Nisi rođena da ćutiš i trpiš. Rođena si da živiš. I nemoj nikada dozvoliti da ti neko kaže da manje vrediš zato što si žena. Vrediš podjednako. Tvoj glas je važan. Tvoj umor je važan. Tvoje granice su važne. Tvoje dostojanstvo je važno. I možda je upravo naša generacija ta koja treba da prekine ono što su generacije pre nas naučile da nazivaju „normalnim“. Ne zato što osuđujemo naše majke i bake. Naprotiv. Možda upravo zato što znamo koliko su morale da izdrže više ne želimo da naša deca moraju isto.

Vaše @majkepanicarke