Skoro sam čula rečenicu:

„Odlična je, nije ni pisnula na porođaju.“
I onda žene na to aplaudiraju. To je, navodno, za pohvalu. A ako žena viče i vrišti tokom porođaja, i dan-danas se može čuti:
„Gledaj, dere se kao krmača.“ Za sve one kojima je nepoznat taj izraz, tako nazivaju ženku svinje koja ima prasad.
I pitam se: da li je realno da je to merilo za jačinu jedne žene? Da li je žena koja ćuti jača od one koja vrišti? Da li se snaga žene meri time koliko je bola spremna da prećuti? A najtužnije mi je kada takvu etiketu žena zalepi drugoj ženi. Pa tek onda možemo samo da nagađamo šta jedan muškarac pomisli kada čuje takav komentar.
Evo, ja ću reći otvoreno, ja sam vrištala od bola tokom porođaja. Ali znate li kada sam počela da vrištim? Moj porođaj je trajao 22 časa. Prvih 19 sati sam se držala. Disala sam, hodala, bila u vodi, pokušavala da pronađem način da izdržim svaki novi talas bola. A onda mi je data indukcija. Za samo sat vremena otvorila sam se pet prstiju i bila spremna za porođaj. Počela sam da vrištim od trenutka kada više nisam imala pauzu između bolova, kontrakcija i napona. Bol je postajao sve jači, a trajao je tri sata, bez predaha, sve dok se moja beba nije rodila. Vrištala sam. Bila sam priključena na kiseonik. I ne, nisam bila razmažena. Nisam bila slaba. Nisam „pravila scenu“. Bila sam žena koja je rađala dete i koja je u tom trenutku osećala bol koji je za nju bio ogroman. Svaka žena ima drugačiji prag bola, drugačije iskustvo, drugačiji porođaj i drugačiju reakciju na njega. I zato mi je neverovatno da se i dalje divimo ženi zato što „nije ni pisnula“, a drugu ponižavamo zato što je vikala. Kao da je ćutanje medalja, a vrisak sramota. Kao da jedna žena mora da pati dostojanstveno da bi bila vredna poštovanja. A onda čujem i ono: „Vidi kako je moja baba rađala.“ O tome imate odličan Tijanin blog. Naše bake su morale da kriju kada imaju menstruaciju jer je i to bilo nešto o čemu se ćuti. Sećam se i svog prvog ciklusa. „Ćuti, ne pričaj nikome.“

Ulošci su se kupovali sa dozom sramote. Taman posla da tata kupi i donese kući uloške. Kao da je menstruacija nešto prljavo. Kao da je žensko telo nešto o čemu ne treba govoriti. A onda se zapitam, šta je bilo sramota, a šta je bilo normalno? Menstruacija je bila sramota. Porođaj je bio nešto o čemu se ćuti. Bol je trebalo sakriti. Suze je trebalo progutati.
A muškarci koji su svesno pravili decu ženama, nekada i po nekoliko puta godišnje, dok su trudnoće završavale abortusima , to je bilo normalno. Jer to je muškarac. On može. Žena, međutim, mora da bude jaka. Mora da ćuti. Mora da trpi. Mora da izgleda lepo dok trpi. Mora da rodi bez glasa, da ima menstruaciju bez tragova, da doji bez žaljenja, da odgaja bez umora i da se nikada ne požali. I kada druga žena konačno kaže: „Boli me“, umesto da joj pruži ruku, često joj kažemo: „Ma, šta ti je? Ja sam mogla.“ Tu, po meni, počinje ono najtužnije , žena ženi postaje vuk. Umesto da kažemo: „Znam da je teško“, mi kažemo: „Ja sam mogla, možeš i ti.“ Umesto da pitamo: „Kako si?“, mi upoređujemo. Umesto da pružimo razumevanje, mi delimo medalje za izdržljivost. A možda je vreme da prestanemo da se takmičimo u tome koja je više pretrpela. Jer žena koja nije pustila glas nije nužno jača od žene koja je vrištala. Žena koja je ćutala nije nužno hrabrija od one koja je rekla da ne može više. I žena koja je tražila pomoć nije manje vredna od one koja je sve izdržala sama. Možda prava snaga žene nije u tome koliko može da istrpi, već u tome da zna da ne mora da trpi samo zato što su druge pre nje morale. I zato mi je drago što se danas sve više žena osvešćuje. Što pričamo glasnije o svom telu, svom bolu, svom iskustvu i o stvarima o kojima su naše majke i bake morale da ćute. Nadam se da su žene koje osuđuju druge žene sve više u manjini. I nadam se da nas je sve više onih koje ćemo umeti da razumemo jedna drugu. Da ne pitamo: „Kako si mogla da vrištiš?“, već: „Kako si izdržala?“ Da ne kažemo: „Ja sam mogla“, već: „Tu sam ako ti treba.“ Da ne merimo koja je žena jača po tome koliko je bola prećutala. Jer ne moramo jedna drugoj biti vuk. Možemo biti ono što nam je toliko puta bilo potrebno, žena ženi. Podrška. Razumevanje. Ruka.
I glas koji kaže: „Ne moraš kroz ovo sama.“

Vaše @majkepanicarke